Пређи на садржај

Луис Федерико Лелоир

С Википедије, слободне енциклопедије
Луис Федерико Лелоир
Лични подаци
Датум рођења(1906-09-06)6. септембар 1906.
Место рођењаПариз, Француска
Датум смрти2. децембар 1987.(1987-12-02) (81 год.)
Место смртиБуенос Ајрес, Аргентина
Научни рад
Пољебиохемија
ИнституцијаУниверзитет у Буенос Ајресу, Буенос Ајрес, Аргентина
Вашингтонски универзитет у Сент Луису, Сент Луис, САД
Универзитет Колумбија, Њујорк, САД
Универзитет у Кембриџу, Кембриџ, Енглеска
Познат погалактоземија, метаболизам угљених хидрата, неподношење лактозе
НаградеНобелова награда за хемију, 1970.

Луис Федерико Лелоир (шп. Luis Federico Leloir Aguirre), Париз, 6. септембар 1906 — Буенос Ајрес, 2. децембар 1987, [1][2] био је аргентински лекар и биохемичар, добитник Нобелове награде за хемију 1970. године, за откриће метаболичких путева помоћу којих се синтетишу угљени хидрати, и претварају у енергију, у телу.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Луис Федерико Лелоир је рођен 6. септембра 1906. године у Паризу, као син Федерика Аугуста Руфина Лелоира Бернала и Хортензије Агире де Лелоир, где су његови родитељи допутовали из Буенос Ајреса, ради лечења његовог оца. Након смрти оца, враћају се у Аргентину 1908. године, где је Луис Федерико живео заједно са својих осморо браће и сестара на великом породичном имању.[3] После основне школе Сан Мартин, наставља школовање у средњој школи Лакордер у Калију, Колумбија. Након одустајања од студија архитектуре, које је започео у Паризу, враћа се у Аргентину, где се уписао на Универзитет у Буенос Ајресу (шп. Universidad de Buenos Aires), на одсеку за медицину и дипломирао 1932. године. Свој лекарски стаж започиње у болници Рамос Мехија у Буенос Ајресу, али убрзо се посвећује лабораторијском раду и испитивањима, када 1933. године упознаје професора Бернарда Алберта Хусеја (шп. Bernardo Alberto Houssay). Лелоир је касније тврдио да је на његову целу истраживачку каријеру он имао велики утицај зато што му је у истраживањима за докторску тезу, усмерио пажњу на рад надбубрежне жлезде и метаболизам угљених хидрата.[1][3] Професор Бернардо Хусеј је касније, 1947. године, постао и кодобитник Нобелове награде за физиологију и медицину, за откриће улоге хормона хипофизе у регулисању нивоа глукозе.[4] После само две године (1935.) Лелоир је добио признање медицинског одељења Универзитета у Буенос Ајресу за најбољу докторску тезу. Осећајући да му недостаје знања из области као што су физика, математика, хемија и биологија, 1936. године уписао се на Универзитет у Кембриџу (енгл. University of Cambridge) да започне напредне студије, под надзором другог добитника Нобелове награде, сер Фредерик Гауланд Хопкинса (енгл. Frederick Gowland Hopkins) који је 1929. године стекао то признање за свој рад у физиологији и откривању критичне улоге витамина.[5] Лелоирово истраживање у биохемијској лабораторији у Кембриџу било је усредсређено на ензиме, као и почетак истраживање и специјализације за метаболизам угљених хидрата.

Каријера

[уреди | уреди извор]

Лелоир се вратио из Кембриџа у Аргентину 1937. године, на Универзитет у Буенос Ајресу. Међутим, због потписивања јавне петиције против нацистичког режима у Немачкој и војне владе, 1943. године, избачен је са Универзитета у Буенос Ајресу.[1] Лелоир тада емигрира у Сједињене Америчке Државе, где је преузео позицију ванредног професора одсекa за фармакологију на Универзитету Вашингтон у Сент Луису, где сарађује са Карлом Коријем и Герти Кори, а затим ради и као асистент истраживач на Универзитету Колумбија.[3] Лелоир је окончао изгнанство и вратио се у Аргентину 1945. године да би радио код професора Хусеја у Биохемијском истраживачком институту фондације Кампомар (шп. Instituto de Investigaciones Bioquímicas de la Fundación Campomar), којим ће Лелоир управљати од његовог оснивања 1947. године.[6] Његови успешни експерименти довели су до открића хемијског порекла синтезе шећера у квасцу, као и оксидације масних киселина у јетри.[7] Тим који је формирао до 1947. године, открио је како неправилан рад бубрега и ангиотензин доприносе хипертензији. Лелоир и његов тим је затим открио да код галактоземије пацијентима недостаје неопходан ензим галактоза-1-фосфат уридилилтрансфераза за претварање неупотребљиве галактозе у употребљиву глукозу. Тако су разјаснили примарне механизме метаболизма галактозе[8] [9] и утврдили узрок галактоземије, чија је последица нетолеранција на лактозу. Такође су почетком 1948. године, идентификовали нуклеотиде шећера, који су били фундаментални за метаболизам угљених хидрата.[10] У својим каснијим годинама Лелоир је наставио да проучава гликоген[11] и друге аспекте метаболизма угљених хидрата. Како се његов рад у лабораторији ближио крају, Лелоир је наставио своју професору на одсеку за природне науке на Универзитету у Буенос Ајресу, правећи паузу само да би завршио студије на Кембриџу и у Лабораторији за истраживање ензима у САД. Он је постао и један од оснивача Треће светске академије наука 1983. године, касније преименоване у Светска академија наука (енгл. The World Academy of Sciences for the advancement of science in developing countries, TWAS).[12]

Почасти и награде

[уреди | уреди извор]

Лелоир је изабран за међународног члана Националне академије наука САД (енгл. The U.S. National Academy of Sciences, NAS), 1960. године.[13] Изабран је и за члана Америчке академије уметности и наука (енгл. The American Academy of Arts and Sciences, AAA&S), 1961. године.[14] Добитник је награде Универзитета Колумбија за биологију или биохемију, 1967. године.[15] Лелоир је добио Нобелову награду за хемију, за његово откриће нуклеотида шећера и њихове улоге у биосинтези угљених хидрата, 2. децембра 1970. године.[1] Изабран за страног члана Краљевског друштва (енгл. The Royal Society of London for Improving Natural Knowledge), 1972. године.[2] Одликован је 1982. године Легијом части.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г „Biography of Luis Leloir”. The Nobel Prize. 11. 12. 1970. Приступљено 30. 10. 2023. 
  2. ^ а б Ochoa, Severo (1. 3. 1990). „Obituary, Luis Federico Leloir, 6 September 1906 - 3 December 1987”. Тhe Royal Society. Приступљено 30. 10. 2023. 
  3. ^ а б в Leloir, Luis (1983). „"Far away and long ago"”. Annual Review of Biochemistry, Vol. 52:1-16. Приступљено 30. 10. 2023. 
  4. ^ „Bernardo Houssay, Biographical”. The Nobel Prize. Приступљено 30. 10. 2023. 
  5. ^ „Sir Frederick Hopkins Biographical”. The Nobel Prize. Приступљено 30. 10. 2023. 
  6. ^ „Biografía de Luis Federico Leloir”. Архивирано из оригинала 5. 2. 2006. г. Приступљено 1. 11. 2023. 
  7. ^ Kresge, Nicole; Simoni, Robert D; Hill, Robert L. (13. мај 2005). „"Luis F. Leloir and the Biosynthesis of Saccharides"”. The Journal of Biological Chemistry. American Society for Biochemistry and Molecular Biology. 280 (19): 158–160. Приступљено 1. 11. 2023. 
  8. ^ Caputto, Ranwel; Leloir, Luis Federico; Trucco, Raúl; Cardini, Carlos; Paladini, Alejandro (1949). „The enzymatic transformation of galactose into glucose derivatives”. The Journal of Biological Chemistry, American Society for Biochemistry and Molecular Biology 179 (1) 497–498. Приступљено 1. 11. 2023. 
  9. ^ „The enzymatic transformation of galactose into glucose derivatives”. Archives of Biochemistry and Biophysics, Volume 33, Issue 2, Pages 186-190. септембар 1951. Приступљено 1. 11. 2023. 
  10. ^ Cardini, Carlos; Paladin, Alejandro; Caputto, Ranwel; Leloir, Luis Federico (4. 2. 1950). „Uridine Diphosphate Glucose: The Coenzyme of the Galactose–Glucose Phosphate Isomerization”. Nature, volume 165, pages191–192. Приступљено 1. 11. 2023. 
  11. ^ Mordoh, José; Leloir, Luis Federico; Krisman, Clara (1. 1. 1965). „In vitro synthesis of particulate glycogen”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America, The National Center for Biotechnology Information U S A., 53(1): 86–91. Приступљено 1. 11. 2023. 
  12. ^ „TWAS's 42 Founding Members”. The World Academy of Sciences for the advancement of science in developing countries, TWAS. 1983. Приступљено 1. 11. 2023. 
  13. ^ „National Academy of Sciences, Member Directory, Luis Leloir”. 1960. Приступљено 2. 11. 2023. 
  14. ^ „American Academy of Arts & Sciences, Member directory, Luis Federico Leloir”. 1961. Приступљено 2. 11. 2023. 
  15. ^ „Horwitz Prize Awardees, 1980 - 1967 Awardees, Luis F. Leloir”. 1967. Приступљено 2. 11. 2023. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Луис Федерико Лелоир на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Луис_Федерико_Лелоир&oldid=27407364”
pFad - Phonifier reborn

Pfad - The Proxy pFad of © 2024 Garber Painting. All rights reserved.

Note: This service is not intended for secure transactions such as banking, social media, email, or purchasing. Use at your own risk. We assume no liability whatsoever for broken pages.


Alternative Proxies:

Alternative Proxy

pFad Proxy

pFad v3 Proxy

pFad v4 Proxy